Kako i zašto predavati književnost, posebno srpsku književnost, danas? Knjiga Književnost i komentari je odgovor na ovo pitanje. Ona se sastoji od autobiografskih crtica, putopisa sa Zejtinlika, Malte, iz Solt Lejk Sitija, zatim teorijskih tekstova, interpretacija književnih dela, kao i života Crnjanskog, Andrića, Vinavera, Krakova, zatim različitih eseja, te na kraju, neobičnih ekskursa koji prekidaju pripovedanje i povezuju ono o čemu se govori sa svetom u kome živimo. Glavni junak priče koja se priča u ovoj teorijskoj prozi je figura ličnosti (kao suprotnost robu) i način na koji ona stvara iskustva od doživljaja, koristeći životne tehnike čije je poreklo književnost, a koja zajedno čine njenu životnu priču, koju onda razmenjuje sa drugim ličnostima. Ova knjiga je nesumnjivo centralna knjiga u mom opusu i da je jedina koju sam napisao, smatrao bih da sam ispunio svoju sudbinu. Danas je ne čitaju samo studenti književnosti, već istoričari, sociolozi i svi oni koji imaju osećaj da sa ovim svetom nešto nije u redu, a ne žele da mu se predaju. Knjiga Književnost i komentari je dobila nagrade Laza Kostić i Đorđe Jovanović. Objavljena je u dva izdanja.

Veliki juriš je nastao 2018. godine, nakon što dugo vremena nisam mogao da napišem ništa ozbiljno. U jednom trenutku sam sebe i sahranio kao pisca, verujući da to nisam i da to nikada neću ni biti. Međutim, više podsvesno nego svesno, doneo sam odluku da romane počnem da pišem na drugačiji način. Prolazeći kroz sajber prostore i veštačku inteligenciju, dospeo sam u istoriju 20. veka, u Prvi svetski rat, koji nam takođe brišu. Tako je nastao Veliki juriš. Roman počinje 1916. godine, pričom o srpskom oficiru Milošu Vojnoviću, koga čitalac zatiče u vili Ahileon gde se oporavlja od prelaska preko Albanije. Veliki juriš je istorijski roman, koliko i triler. Štampan je do sada u šest izdanja, a dobio je nagrade Svetozar Ćorović i Janko Veselinović. Njegov epilog me je ponovo vratio pisanju proze.

Mi izbrisani je moj drugi roman, prvi koji sam štampao u Laguni. Nazvao sam ga video-igrom jer se jedan deo romana dešava u virtuelnom svetu pod imenom Metropolis. Ostatak romana se događa u mom rodnom gradu koji nije direktno imenovan, ali je scenografija poznata, a priče koje se pominju u romanu su istinite. U romanu sam napravio nekoliko pripovedačkih eksperimenata, povezao stvari koje se inače ne povezuju. Mnogi čitaoci nisu znali šta da rade sa njim i u njemu. Iako to nije ispalo dobro po tiraž romana (u poređenju sa romanima koji su nastali posle) to je i utisak koji je roman želeo da proizvede: to je udarac u stomak koji književnost, po Kafki (ako je verovati Gustavu Januhu) treba da proizvede u čitaocu. Doduše, uvek je malo ljudi volelo da dobije udarac u stomak; bliži smo masaži. Što se mene tiče, intimno osećam potrebu da napišem remix ovog romana, neku vrstu nastavka ,,deset godina posle” koji će biti omaž izbrisanim ljudima, čiji je on kenotaf. Roman je dobio nagradu Meša Selimović.

Knjiga Crnjanski, Megalopolis je nastala iz moje doktorske teze čiji je naslov bio ,,Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog”. Da bih taj doktorat pretvorio u knjigu, izbacio sam originalno uvodno poglavlje i zamenio ga novim, mnogo čitljivijim za običnog čitaoca, a dodao sam i dva nova poglavlja. Tako sam došao do onoga što zovem teorijska proza, što je, kako i sam naslov kazuje, mešavina proze i teorije, odnosno nauke o književnosti. Pisati teorijsku prozu znači napustiti ,,objektivnost” nauke i u svakom trenutku biti svestan veze između istine koja se otkriva i našeg života i naše budućnosti. Isto tako, pisati teorijsku prozu znači biti veran istini, a ne ,,političkoj korektnosti”. Tako se u ovoj knjizi prvi put pojavljuje figura Megalopolisa, a to nije samo veliki grad, već naziv jednog antihumanističkog koncepta društva, post-hrišćanskog, post-demokratskog, post-humanističkog, u kome se ljudi polako i neosetno pretvaraju u robove. Do tih ideja o svetu u kome živim, došao sam prateći Crnjanskog koji je takvu mogućnost budućnosti naslutio u svom putopisu iz Berlina, objavljenom u Knjizi o Nemačkoj (1931) kao i u Romanu o Londonu (1971). Recepcija knjige Crnjanski, Megalopolis je bila vrlo zanimljiva: za knjigu sam dobio nagradu Isidora Sekulić, a u vreme kada se pojavilo drugo izdanje knjige, jedne dnevne novine dale su čitave dve strane prostora jednom ,,kritičaru” koji je pokušao da je politički diskvalifikuje. Tada sam shvatio da sam napisao istinitu i aktuelnu knjigu i da Megalopolis zbilja postoji. Veći kompliment nisam mogao da dobijem.