Pored šetališta Prado čija je lepota njegova živost, najlepša ulica u Havani je Mercaderes. U njoj se nalazi Paladar los Mercaderes, restoran na prvom spratu jedne od starinskih zgrada koje čine tu dugačku ulicu u staroj Havani. U njemu smo naručili smo filete od lososa koje tu služe sa dve kriške pečenog krompira i salatom od juke (slatkog krompira) ukiseljenog ljubičastog luka i ribljih čvaraka. Sve smo to zalili pivom. Tanja je odabrala svetlo kubansko pivo Cristal, a ja tamno i jače, koje se zove Bucanero. Posle smo sa našeg stola, koji se nalazio na vrlo uskoj terasici, gledali dole, na ulicu i na ljupku zgradu na suprotnoj stranic ulice za zelenim prozorima i vratima. Dugo se nisam osećao tako spokojno kao tada.
Ulice Mercaderes i njene čudne lepote, postao sam svestan tek kada smo sišli dole i krenuli za hotel. Bio je to poslednji dan našeg boravka u Havani. Pitao sam Tanju kako bi izgledala stara Havana da je u njoj svaka ulica ovako besprekorno lepa, kao Mercaderes, a ona mi je zgađeno odgovorila da bi u tom slučaju Havana ličila na Monako.
Setio sam se tada tog našeg boravka u Monaku, pre dve decenije, koji nije ostavio u nama gotovo nikakav trag i to ne zato što smo tamo proveli samo nekoliko sati, već zato što je savršena sređenost njegovih ulica ličila na kulise za neki događaj koji se tamo nije dogodio I koji se nikada se neće dogoditi. Kao što racionalnost, čoveka vrlo brzo pretvara u mašinu, tako i ulepšavanje ulica vrlo brzo dovodi do onog stadijuma kada izgleda kao da im čovek više nije ni potreban, jer je nesavršen.
Ulickanost je oduvek bio siguran znak da je supstanca nestala. To važi za ulice, to važi za ljude.
Nadam se da stara Havana nikada neće izgledati kao Monako, jer bi tada ova divna ulica Mercaderes postala samo jedna bezimena kulisa. A ovako je i sama jedan događaj.
Međutim, ne i jedini događaj.
Ulica u Havani ne samo da ne izgleda slično ulicama u bilo kojoj zemlji potrošačke civilizacije, već se i Kubanci u njoj drugačije ponašaju. Pošto kubanski domovi nisu izolovani i udobni kao što su naši – naprotiv, siromašni su – onda ulica postaje nastavak tog doma i mesto gde ima smisla provoditi vreme sa drugim ljudima. Zato su ulice u Havani i kada izgledaju siromašno, uvek čistije nego naše ulice: nama su ulice nešto spolja, njima su ulice i dalje nešto što je unutra.
Pored doma, ulica je za Kubance i radno mesto, zato što se na ulici može zaraditi jedna dobra plata od turista. Kubanci će vas vrlo brzo prepoznati pa će vam prilaziti i nuditi vam kohibu ili da vam promene novac ili da vas negde povezu (naravno i to za novac). Sve će vam to nuditi uz neki neobavezni osmeh, u kome neće biti nimalo grča ili brige šta će se desiti ako vi to odbijete. Oni znaju da će posle vas će doći neko drugi, a posle tog drugog, neko treći.
Uskoro ćete shvatiti da ulica u Havani živi svoj život koji nije u potpunosti posvećen vama. Kada ljudi žive u stanovima, to onda to znači da žive jedni pored drugih; kada im je ulica produžetak doma, onda oni žive jedni sa drugima, jer na ulicama nema zidova koji ih razdvajaju.
Nekada je to očigledno, a nekada morate to sami da otkrijete. Jednom smo tako, šetajući nekom od ulica stare Havane, čuli neku glasnu, ali vrsnu muziku koja je dolazila iz lokala u blizini. Međutim, pre nego što smo se došli do tog lokala, primetili smo jednu devojku kako stoji ispred malene prodavnice suvenira u kojoj radi.
Devojka je tresla kastanjete u ritmu muzike, dok joj se telo blago talasalo. U njenim pokretima i pogledu nije bilo nikakve želje da vas na taj način priviče robi koju prodaje. Naprotiv, izgledalo bi čak nepristojno ukoliko biste je u toj nežnoj igri prekinuli.
Muzika na Kubi nije trend, statusni simbol ili prestižna uvozna roba – pitanje šta slušaš je ovde besmisleno. Na Kubi muzika je način razgovora. To smo videli i osetili kada smo jedne večeri slušali program Buena vista social club. Orkestar sastavljen od dvadesetak vrsnih muzičara i desetak odličnih pevača i pevačica od koji su mnogi bili vrlo stvari, dva sata je svirao i pevao kubansku muziku. Vrlo često su se pevači ili pevačice obraćali publici ili su pevajući, reči upućivali jednoj devojki koja je pevala prateći vokal, a tada bi i ona gestovima, pevajući, ,,pričala” sa njima. Tada smo shvatili da kubanska muzika povezuje ljude na drugačiji način nego što smo navikli: ovde nema zvezda, tako mi se čini, niti ima obožavalaca koji maštaju da žive kao zvezde. Muzika povezuje ljude u nekoj čudnoj jednakosti, koju više nije moguće zamisliti u potrošačkom društvu. Činilo mi se kao da se muzika ovde, na Kubi, ne proizvodi, već samo prožima život Kubanaca kao neki nevidljivi veo, tokom celog dana.
Za uživanje u ovoj muzici nije potreban alkohol, kako bi se zategnuto telo što pre opustilo. Na Kubi nema potrebe za tim, jer je telo ovde kao i život, uvek dovoljno opušteno. Muzika zato ne dolazi na red predveče ili uveče, kada minu takozvane radne obaveze: ona je stalno tu, tokom celog dana, ne onoliko često i ne baš na svakom mestu, kao što to očekuje turista koji se namaštao Havane i Kube, ali mnogo češće nego kod nas. Na Kubi ona nije neki pozadinski zvuk, kao u našim kafićima gde muzičke plej-liste (na kojima se nalazi sve i svašta) imaju zadatak da zakrpe tišinu koja nam preti, jer živimo jedno pored drugih, a ne više jedni sa drugim. Na Kubi, plej-listi nema, jer muzika nikada nije zakrpa kao što je vrlo često kod nas. Živa kubanska muzika je deo njihovog života. Ona nije samo simbol kolektivog život tih ljudi, već ga ona i stvara, jer ona jeste razgovor, sastavljen od muzičkih reči, poruka, upućenih onome ko je tu blizu ili onome ko je otišao, kakva je recimo pesma Karlosa Poebla, Hasta siempra Comandante, posvećena Če Gevari, nakon što je ovaj napustio Kubu i krenuo u večnost.
Zato su na Kubi ulica i muzika tako bliski: kod spomenika Habani, ćerki poglavice Hatea, koji se junači suprotstavio španskim kolonizatorima, na jednoj od terasa na obližnjoj zgradi, u sred bela dana, pojavio se iznenada neki Kubanac. U rukama je imao trubu. Zasvirao je. Posle nekoliko odsviranih tonova, spustio je trubu i vratio se nazad, u svoj stan. Ono što je odsvirao, bila je njegova poruka gradu, njegovim sugrađanima i svima nama. Čini mi se da je nemoguće zamisliti nešto slično na bilo kod drugom mestu, u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj zemlji. Muzika ovde nije nastup, muzika je razgovor, druženje. Takve su pesme Chan Chan, ili Gvantanamera, da navedem samo najpoznatije. Ona nije izlazak iz sveta, bežanje od briga, mahnito opuštanje uz pomoć alkohola ili narkotika, u stilu prelepe pesme hajde Jano kuću da prodamo, hajde Jano, samo da igramo ili u formi DJ setova, čija praznina posle kubanskog iskustva zvuči zaglušujuće. Ovde se ništa ne mora prodati da bi se igralo ili pevalo, ne mora se ni popiti, niti ušmrkati, jer nema nekog nemuzičkog života, koji te pritiska ceo dan i od koga želiš da se oslobodiš uveče ili preko vikenda. A nema ga zato što ovde novac ne obavezuje onoliko koliko obavezuje na drugim mestima, gde je imovina na prvom mestu. O svemu tome sam mislio, tamo na Kubi, a kada sam se vratio u Vendersovom čuvenom filmu Buena Vista social club, jedan Kubanac mi je to i potvrdio. On je kazao da Kubanci ne brinu o imovini, a kada bi brinuli, propali bi. I bio je u pravu.
Tamo gde je imovina najvažnija ne može biti ovakve muzike kao što je ova na Kubi, niti može biti ovakvih ulica kakve su u staroj Havani: čini vam se da bi sve mogli da vam daju, ali ne žele sve da vam uzmu. Jedan moj prijatelj mi je to potvrdio kada mi je kazao da su Kubanci jako loši u pogađanju. Kaže, lako ih je prevariti. Ja bih kazao da su više opušteni. Njihova opuštenost nije neodgovornost, to je prosto drugačiji način života, dalek potrošačkom društva u kome je muzika roba kao i sve drugo. Ovde je muzika, samo to – muzika, što znači razgovor ljudi koji se međusobno razumeju i koji žive zajedno u tim ulicama. Zato nije ni važno kako pevač ili pevačica izgledaju. Važno je drugo: kako pevaju, dakle, kako govore. I zato je ovde lepše, iako je siromašnije.
