Dugo mi se nije dogodilo da mi se nekoj stranoj zemlji moj život, u Srbiji, učini tako dalekim. Nisam se tako osećao ni kada sam bio u Dubaiju, u srcu potrošačkog društva koje se trudi da bude izvrsnije i od one izvrsnosti o kojoj čovek može samo da sanja. U Dubaiju mi je bilo lepo, ali sam tamo sve vreme bio samo putnik koji je sve vreme znao ko je i šta je. Na Kubi je sve bilo drugačije: dok sam sedeo u Havani, u bašti hotela Inglaterra, činilo mi se nestvarnim da živim u Srbiji i da sam tamo redovni profesor na Filozofskom fakultetu.
Umesto toga, osećao sam se kao čovek potpuno ispražnjen od svega što je doneo na ovo ostrvo sa sobom, ali mi je zato bilo lepo, vrlo lepo, možda baš zato što sam bio tako prazan. Na stolu me je čekala šoljica kapućina i čaša vode, a negde daleko iza mojih leđa, sa dna arkade, dopirala je živa kubanska muzika, koja je nežno pomerala tela turiste za stolovima oko nas. Iza leđa moje supruge, nalazila se jedna starija, punija žena, uveren sam turistikinja. Čitala je nekakvu debelu knjigu, preko čijih je gornjih ivica stranica bila prolivena neka tečnost, verovatno vino. Bio sam potpuno siguran, mada ni sam ne znam zašto, da je tamo odakle dolazi, mrzovoljna i naprasita. Međutim, ovde je i ona bila drugačija: kada se pojavila jedna crnkinja da u ime muzičara zatraži bakšiš koji je trebalo staviti u providnu teglu, ona se sva ušeprtljala, ne zato što nije ništa htela da ostavi, već sasvim suprotno, zato što nije htela da propusti da nešto i ona da. I kada je konačno stavila nešto u tu teglicu, pogledala me je i nasmešila se. Nije to bio flert, kao što bi bio na svakom drugom mestu u svetu, već samo znak sa smo se razumeli.
A pored nas, duž arkade, u kojoj se nalazila bašta hotela, kretale su se prastare lade, kakvih više nigde nema na svetu, već samo ovde, na Kubi, ili oni oldtajmer kadilaci, fordovi, dodžovi, taurusi, veliki i široki kao neke lađe, obojene u crvenu, žutu, zelenu ili pink boju, kojih takođe nema nigde više na svetu, osim ovde, na Kubi. Duž kolovoza, pružače su se kolonade hotela Inglaterra sagrađenog u kolonijalnom stilu pre ko zna koliko decenija, kao i sve ostalo u Havani, uostalom. Fasada hotela bila zapuštena, ali to nije uticalo na njegovu otmenost.
Opet sam pomislio na Dubaji gde i najmanja zapuštenost kvari utisak savršenstva i luksuza, koji se upire da bude slika raja na zemlji: ovde, u Havani, zapuštenost je gotovo pravilo, trag života koji ne dotiče otmenost i gospodstvo ove zemlje. Dok Dubaji izgleda kao da u potpunosti zavisi od utiska koji stvara, Kubu kao da taj utisak uopšte ne zanima; Dubai jeste ono što mislimo da jeste; Kuba jeste ono što ona jeste, bez obzira na to šta mi mislimo o njoj. Dubaji zavodi; Kuba lebdi pred našim očima, utemeljena samo u sebe, jer ništa drugo, sem sebe, i nema.
O svemu tome sam mislio dok sam sedeo u bašti hotela Ingletarra, na nekoliko stotina metara od centra Havane. Između metalnih stolova, poređanih u dve kolone, video sam metalne konstrukcije od tankih cevi koji su pridržavale plastične žardinjere sa zalenim rastinjem.
Sve je bilo tako jednostavno, tako lepo, tako prostrano. Osećao sam kako mi se ramena pomeraju u taktu kubanske muzike, koja se čula taman toliko glasno da ne ometa ni razgovor ni prostranost bašte u kojoj smo svi sedeli daleko jedni od drugih, ali smo ipak bili zajedno.
Onda su me misli ponovo odvele na drugo mesto. Ovoga puta u kafiće na hrvatskom primorju u kojima su stolovi i stolice nagurani da što više ljudi može da stane. Iako zgrudvani u toj gužvi, ljudi su ipak bili vrlo daleko jedni od drugih. Izgledalo je kao da je svako od njih, sa koferom punim stvari, spakovao i samoga sebe. Isprva taj čovek misli da je negde otputovao, ali uskoro shvata da je i dalje kući: roba koju vidi u prodavnicima je ista ili liči na onu koju kupuje doma, a ako baš toliko voli svoje pivo, onda će ga poneti od kuće, kao što rade Česi. Kada izađe na rivu tamo ga čekaju globalni hitovi, svima poznati, ali nikome previše dragi. To domaćini žele da ugode gostima, svim gostima, da bi se svi osećali kao kod svoje kuće. Jedino što je različito to su sunce i more, kakvog u domovinama turista nema, ali i ono liči na ono sunce i ono more koje se videlo na reklamama turističkih agencija. Drugačije se ne može videti, jer se drugačije ne može ni kupiti.
To je letovanje.
I kada se letovanje završi, i kada čovek ponovo otvori kofer da u njega zgura sav prljav veš, videće i nešto od one garderobe koju nije stigao da iskoristi: to su one majice, gaće, šorcevi, košulje i pantalone koje su ostale iste onakve, kakve su bile kada ih je zapakovao kući, pri polasku. Niti su one dodirnule primorje, niti je primorje dodirnulo njih. Čovek neće sebi to da prizna, ali oseća da je tako i sa njim: kada pocrnela koža spadne sa njega, posle povratka kući, sve će biti kao što je bilo i pre.
Na Kubi je sve to drugačije: kada počnete da se pakujete za povratak kući i kada otvorite kofer, videćete i onu garderoba koju niste koristili na Kubi. Iako nije videla Kubu, ni ona nije ostala onakvom, kakva je bila kada ste je zapakovali u svom stanu. Ukoliko je dodirnete jagodicama prstiju, osetićete da je materijal upio nešto kubanske vlage i da je teži nego što je bio kući. Kuba prožela i te stvari iz kofera, iako ih nikada nije videla. Isto se dogodilo i sa vama. To je zato što na Kubi svi postajemo drugačiji, jer je Kuba drugačija zemlja. Sve što se na drugim mestima podrazumeva, ovde najverovatnije ne postoji. Međutim, ono što vam na Kubi, na prvi pogled, izgleda kao obična namaština ili siromaštvo, uskoro pred vašim očima postaje nešto više od toga: postaje drugačiji život. Počinjete da osećate da Kubanci imaju nešto što vi nemate i nešto što nigde ne možete da kupite. Da bi ste to što imaju, videli i poneli kući, potrebne su vam međutim, drugačije oči i drugačiji koferi.
Prvo treba da odaberete jedno mesto na Kubi, ili da dopustite da ono odabere vas, kao što je mene i moju suprugu odabrala baš ta bašta hotela Inglaterre. Jer svako nas ima na Kubi jedno mesto koje čeka na nas da sednemo i zaboravimo na to ko smo i šta smo. Sedeći na tom mestu, gledamo ljude oko nas, drugačije nego što ih gledamo bilo gde na svetu. Ako prođemo pored tog mesta i na vidimo ga ili ga ne osetimo, to je zato što tako prolazimo i kroz sopstveni život: živimo ga, ali ga ne vidimo i ne osetimo. Sve samo prolazi i nestaje iza naših leđa, a snimci, fotografije i suveniri, ne mogu da zaustave to lagano oticanje života. Dok se okreneš, sve je prošlo.
Kuba me je u bašti hotela Inglaterra podsetila na bukmark ostavljen između između dve stranice knjige, koju smo već davno pročitali. Nema potrebe da to što tamo piše, čitamo ponovo: ono što je tamo zapisano, na nevidljiv način je već natopilo našu svest, kao što je ona kubanska vlaga natopila sve stvari u našem koferu.
