JUTROS, oko 7:30, izašao sam iz svog stana i krenuo na pijacu, iako je napolju padala slaba kiša i duvao vetar. Ispred filijale Medlaba pozdravio sam se sa jednom laborantkinjom i neformalnim predsednikom kućnog saveta susedne zgade. Stajali su pred ulazom u laboratoriju i razgovarali.
Svake nedelje, taj čovek je tu, rano ujutru, svež, naspavan, oran za život. Zašto? Niko to ne zna. Ja sam mislio da je to čovek koji je ili u potpunom miru sa samim sobom ili ga grize neki nespokoj, koji ga od rane zore goni napolje, iz stana, među ljude, bilo koje ljude. I to je moguće.
Meni je bilo pomalo hladno i posle nekoliko koraka sam morao da zakopčam jaknu. Uskoro sam tako izbio na spomenik na Trgu žrtava fašizma i prošao pored klupe na kojoj sedi jedan od junaka Omame u onom epilogu koji neki vole, a neki bi voleli da ga nema. Ovoga jutra, ta klupa je bila prazna, a ja sam produžio pored nje, parkom, sve do kraja ulice na čijem ćošku se nalazi zubna poliklinika. Setio sam se da su mi jednom tamo operisali zub pod anestezijom, pa sam imao osećaj da krv koju vidim ne pripada meni. Iako to nisam želeo da joj kažem, doktorica je videla da sam rođen tog istog dana kada me je operisala. Pitala me je zašto nismo zakazali neki drugi dan. Kazao sam joj da mi je svejedno. Sada znam: da se operacija odigrala nekog drugog dana ne bih se sećao da sam bilo kada operisan. Sve prolazi i nestaje, i zato nešto treba izvući iz toka vremena.
A posle, kada se osuši, sve to, i lepo i ružno, postane nežno, kao list zaboravljen u listovima nekog debelog rečnika.
I tako sam hodao, razmišljajući o krvi koja je bila moja i nije bila moja. Nebo je bilo sivo, ne i sumorno, a u hladnoći jutra bilo je neočekivane čari. Pomislio sam: da je vreme toplije, ovo bi bila jedna obična jutarnja obaveza. Dosadna obaveza, kao i sve obaveze. Međutim, sa tim vetrom za leđima i kišom na granici hladnoće, imao sam osećaj kao da moram da savladam neki otpor vremena i prostora da bih došao do pijace.
I tako je šetnja do pijace postala putovanje.
Desetak minuta kasnije, na ivici mlečne pijace, sreo sam svog prijatelja Barta i njegovu suprugu Sonju. Čekali su Sonjinu majku, koja je već stara, da je provedu kroz pijacu, jer ona to voli. Malo smo porazgovarali. Iza Sonjih leđa, nalazi se ono mesto gde se već godinama prodaju domaća jaja. Iza Barta je bila tezga sa domaćim sirom, a pored jedna druga, na kojoj se prodavao domaći med.
Na teglama se nazirala etiketa proizvođača, ne toliko skromna, koliko jednostavna i elegantna. Pomislio sam da je čoveku koji lepi takve etikete na tegle ispod časti da kupce vuče za rukav, ali i da im podmeće lažni med. Dok takvih ljudi ima, biće i pijaca.
Oprostivši se od prijatelja, dospeo sam do tezgi gde se prodaju orašasti plodovi i kandirano voće. Posle njih, dolazi na red jedna tezga sa gljivama, koje su snežno bele kada su sveže. Ovoga jutra su bila pomalo sive, ali ne i trule. Tražio sam 400 grama od onih većih i žena je stavila gomilu gljiva na elektronsku vagu čiji displej nisam mogao da vidim. Na kraju je uzela i jednu malu gljivu, da je baci među one veće, koje su već bile na vagi. Meni se taj njen gest dopao, pa sam joj ostavio bakšiš. Iznenađena, kazala je da smo mogli to drugačije da rešimo – što je značilo još po koju gljivu u onu gomilu na vagi. Rekao sam joj da to nije važno. Uvek sam mislio da na pijaci kupac ne mora da uvek bude u pravu i da nije najvažnije da dobije najviše za svoj novac. To je zato što pijačna kupovina čuva, još uvek, aromu nehaja. Zato se često zaustavljam pored tezgi sa starim ljudima za koje mislim da im je novac najviše potreban. Sa nekima, koje prvi put vidim, razgovaram kao da su mi prijatelji. To su uglavnom neke bake i deke, za koje nije izvesno koliko će još dugo moći da prodaju svoju robu ovde, na pijaci. Gledam gomilu sitnih novčanica iz koje ispucalim prstima izvlače banknote da mi vrate kusur. Kada bi se merio na onoj elektronskoj vagi, taj novac ne bi imao ni težinu ni vrednost. Ali ovde u njihovim novčnicima, taj novac je težak kao hladnoća jutra.
Provukao sam se tako kroz usku ulicu koju čine uglavnom radnje: to su neke mesare, pekare, čak i jedan kafić i tako sve do kraja ulice, gde se nalazi omnipotentni prodavac predmeta od plastike. Posle stižem u onaj deo pijace koji čine šire ulice između tezgi na kojima se prodaje voće i povrće. Sada, pošto još uvek nije proleće, dosta tezgi na pijaci je prazno, ali ne toliko da bi ona izgledala napušteno. Oko mene je bilo mnogo turšije, kojoj polako prolazi vreme, zatim crvenih paprika i rotkvica, poneka salata, luk srebrenac, a onda i limun i narandže iz daleka, koje prodaju preprodavci preprodavaca, i nešto sitnog ananasa čija je kora svetlija od svega drugog na pijaci. A onda se vraćamo kući: tu je krompir i nekoliko vrsta jabuka i jagode u plastičnim kutijama, većinom nezdravo velike i tamne, pa sam se pitao da li im je zaista takva boja ili su tamnije zbog zelenkastog krova koji prekriva pijacu i neba na kome se još uvek ne vidi sunce.
Kupio sam nekoliko crvenih paprika, kutiju čerija, dve veze malih rotkvica i vezu šargarepe za koju sam jednoj bakici platio cenu četvrtine espresa u Staroj piceriji. To je bilo dovoljno da se setim njihovog šanka sa načičkanim barskim stolicama. Tamo sedim, zajedno sa svojom suprugom, uvek na istom stolicama, jer su uvek prazne. Malo ljudi zna u čemu je lepota šanka, kada čovek sedi leđima okrenut ljudima, a licem usmeren ka policama sa pićem, koje podsećaju na preživele biblioteke i hrbate knjige, čiji su ih vlasnici ostavili na tim policama, a zatim negde otišli da se više ne vrate. Tako je sa knjigama. Iza svake knjiga sa nepoznatim ex librisom krije se jedna smrt ili jedno razočaranje.
Razmišljajući o alkoholu i knjigama, koje često mešam, dospeo sam do male mesare koja je u modi već neko vreme. Tamo me je dočeko red koji je gotovo prekrio njihov izlog. Izbor robe u toj mesari je na prvi pogled skroman, ali je ovde skromnost mera njihove čestitosti i poštenja. Da im je profit jedino bitan, mesa bi bilo mnogo više, ali bi se izgubio osećaj njihovog ručnog rada, njihovih čudnih receptura, osećaj poveranja jednog čoveka u drugog čoveka, kakav čovek prema nekoj firmi nikada ne može da ima. Mnogo ljudi veruje toj skromnoj čestitosti i mnogo ljudi zato stoji u redu, strpljivo čeka i onda bira od onoga što vidi u tom izlogu. Tako sam i ja čekao, a kada sam stigao na red, uzeo sam jednu rudu njihovog ljutog kulena, nešto čvaraka i nešto šunke, koje nikada ranije nisam probao, a onda sam prečicom napustio pijacu da bih što pre stigao do kružnog toka na putu za stan.
Tu me je, na trotoaru koji se pruža paralelno sa pijacom, pozdravio jedan čovek sa sedom bradom, možda neku godinu stariji ili mlađi od mene. Oslovio me je sa profesore. Ja ga nikada ranije nisam video, ali smo uspeli da u mimohodu, razmenimo i po koju reč: kada sam ga pitao kako je, odgovorio je ironično – izuzetno.
Potom sam ušao u jednu malu ,,francusku” pekaru da kupim hleb. Nedavno je tu pekaru kupio jedan moj poznanik, koji se zove Atila. Upoznao sam ga početkom dvadeset prvog veka kada smo preko njegovih šema, moja supruga i ja mogli da dobijemo vize i da putujemo, jeftino, za neke gradove na Zapadu, koje smo želeli da vidimo.
Tada, posle devedesetih, izgledalo nam je da želimo da vidimo sve.
Sada međutim, shvatam da su nam najdraži bili gradove zapadnog Mediterana, kao što su Rim, Firenca, Verona, Venecija. Prolazili smo kroz azurnu obala i njeno zaleđe a onda kroz Pariz, koji je za mene uvek bio i Mediteran, pa onda i Barselonu, Madrid i Lisabon. Iako smo kroz većinu tih gradova samo prošli, provodeći u njima nekoliko sati ili nekoliko dana, u većinu njih nisam nikada poželeo da se vratim (izuzev Pariza). To nije bilo zato što mi se nisu dopali – naprotiv – već zato što su oni već postali deo mog iskustva, koje ne bi postalo ni šire, ni dublje, kada bi se ponovilo. Tamo, pred tom pekarom koja podseća na francuske pekare kakve mi zamišljamo da one jesu, razmišljao sam kako nije važno koliko se putuje, već kako, te kako nije važno šta sve vidimo, već kako vidimo ono što vidimo. Možda sam zbog toga uvek više voleo ono što sam video ili doživeo, nego što bih patio za onim što nisam.
A možda je sve to što sam sada napisao, samo mirenje sa onim što dolazi.
Verovatno pod uticajem slika meditaranskih gradova koje sam obišao, u pekari sam kupio hleb sa maslinama, a zatim sam pozdravio Atilu koji je sedeo za stolom u društvu prijatelja. Onda sam izašao napolje i krenuo kući. Uskoro sam se našao pred zgradom gimnazije koja je u vreme kada sam bio vrlo mlad bila zgrada građevinske škole, da bi nešto kasnije ponovo postala ono što je i bila ranije – gimnazija. Mene to tada nije previše zanimalo, ja sam bio u školi koja se zvala MEŠC učio sam za audio-video tehničara, zanimanje koje danas skoro i da ne postoji, i pisao sam pismene sastave koje su moji drugari iz razreda voleli da čitaju, a volele bi možda i drugarice, da je u tom razredu bilo devojčica. Gimnazija je bila daleko tada, u oba slučaja.
Hodajući prema stanu, prošao sam onda ispred IDE(J)E, dok su na drugoj strani trotoara nalazili novi, srebrnkasti kontejneri, spremni za buduća sunčanja. Meni je i dalje bilo pomalo hladnjikavo i to mi je godilo, jer sam se osećao kao lovac koji se posle lova vraća u svoju toplu pećinu. Doslovno shvaćeno ovo što sam napisao je, naravno, budalaština – ništa ja nisam lovio, niti mi je bilo šta u tom lovu pretilo. Ali kao metafora to je bilo zaista tako. Imao sam osećanje nekog čudnog postignuća, a ono je bilo pojačano idejom da ću za nekoliko minuta, kada dođem kući, sesti na dvosed sa suprugom i da ćemo piti kafu, pričati i grickati čajne kulutiće.
Pomislio sam: ljudi u ovom gradu odlaze subotom ujutru na pijacu već decenijama. Noseći nekada cegere a sada torbe oni kupuju isto voće i povrće, koje se sadi i zri iz godine u godinu. Kao da je tom arhetipskom ponavljanje izolovano od vremena i prostora, jer se uvek ponavlja, iako su prodavci drugi, iako su kupci drugi, iako je voće i povrće drugo. Ali pijaca subotom ostaje pijaca, a odlazak na pijacu ostaje odlazak na pijacu.
A onda sam se zaustavio, tamo kod poliklinike u kojoj su mi operisali zub. Koji je tamo, pod anestezijom, bio moj i nije bio moj. Tako je sa anestezijama: one ti daju samo mir, ali ti oduzimaju sve drugo.
Setio sam da mi je prijatelj pričao kako se pored jednog našeg grada već pravi fabrika veštačkog mesa, i kako filmske zvezde uveliko reklamiraju ishranu insektima, i kako sve ove tezge i mesare, već za nekoliko godina mogu da nestanu i propadnu, jer će se neko jeftinije povrće i voće, i meso, veštačko ili genetski modifikovano, prodavati na nekim drugim mestima, a ne ovde, na pijaci. To da kupujemo hranu od drugih ljudi, sličnih nama, hranu koju oni prodaju ili proizvode, to će možda uskoro biti daleka prošlost, nešto zabranjeno, ,,prevaziđeno”, ,,nenormalno” i možda uskoro neće biti tog izobilja kao što ga ima sada, na pijaci, tog obilja prirode koja nema nikakve veze sa ekologijom.
Pred očima mi se pojavila jedna cinična fotografija na kojoj se upoređuju prazni rafovi odeljena za voće i povrće u jednom hipermarketu u engleskom gradu Bristolu i slični, samo puni, koji se nalaze u ruskom Permu. Ko bi ikada pomislio da će tako nešto biti moguće? Iako je Britanije izašla iz EU, ipak je ovoj Evropi bliža nego Rusija koja nikada nije bila na Zapadu. Smer našeg puta bez petlje i alternative dobro je poznat. Poznato je šta bi nam sve uradili, ako bismo želeli da to više ne bude naš put. Nešto od toga smo već doživeli, a nešto ćemo tek doživeti. Mi zato idemo u Bristol. U prazninu koja čeka na nas.
I pored tih sumornih misli, jutro je bilo i dalje lepo i bezbrižno, kao da je bilo izvan prostora i vremena. Čak ni pitanje koliko će ovo još moći ovako da traje, nije moglo da dokusuri njegovu skromnu i čestitu lepotu. Ono što jednom jeste poput ovog predivnog, hladnog jutra, može da traje u nama i onda kada više nije.
I tako sam stigao do svoje ulice.
Prostor ispred Medlaba bio je sada prazan.
Nikoga više nije bilo ispred vrata laboratorije. Ni žene koja je radila tamo, ni onog nespokojnog muškarca.
U praznini koja je ostala iza njih, osećalo se prisustvo one nevidljive veštačke inteligencije o kojoj jutros behu razgovarali, inteligencije bez memorije, kao što je kazala ta žena, zamišljeno, dok joj se jutarnje kafa pušila na vetru.
Subotica, 11. mart 2023. godine.
