KO OD NAS NEMA prijatelja koji mu se nedavno nije pohvalio da je preko interneta pronašao jeftine avionske karte ili smeštaj za bagatelu, na nekoj lepoj destinaciji koja se, do pre nekoliko godina, činila dalekom ne toliko kilometrima, koliko novcem koji nas je od nje delio. U takvim pričama, internet počinje da liči na nekog dobrog duha iz boce koji nam ispunjava želje i organizuje i najdalja i najkomplikovanija putovanja, bez provizija od kojih žive turističke agencije. Međutim, taj duh ima i svoju mračnu stranu: ranije smo odlazili u daleke gradove i države da prvi put vidimo nešto što nikada ranije nismo videli (osim možda na nekoj crnoj beloj fotografiji), a danas smo izloženi hiljadama i hiljadama snimaka u visokoj rezoluciji postavljenim na društvenim mrežama i video platformama, koji našim očima čine unapred dostupan bezmalo ceo svet i svaku zamislivu destinaciju. I ne čine je samo dostupnom, već i atraktivnijom. Uz pomoć filtera koji pojačavaju boje ili dronova koji nam nude novu, nadljudsku perspektivu pogleda, ti snimci nas unapred očaravaju, a da nismo napustili ni sobu, a nekmoli grad u kome živimo. A kada otputujemo tamo, u ta mesta, čini nam se da od tog prostora, koji smo videli na snimcima, nema ništa; poverujemo da smo prevareni, pa krivimo turističku agenciju ili bilo koga drugog, što je realni prostor pred nama, siromašniji od onog viralnog, što sunce slabije sija, što su boje manje oštre i blede. Posebno nam, međutim, smeta to što se na svim tim atraktivnim lokacijama tiskamo sa hiljadama drugih turista, koji putuju da bi doživeli nešto nezaboravno. Ipak, to nešto i njima, kao i nama, izmiče, jer smo i mi, kao i oni, sve to već unapred ne samo videli, već i zaboravili.
Doduše, načinićemo nekoliko stotina fotografija na kojima ćemo se smešiti i nekoliko desetina veselih video snimaka, koje ćemo i mi zakačiti na društvene mreže, a kada uveče budemo razgovarali sa prijateljima koji su bili na istim destinacijama, nadmetaćemo se ko je više toga video. I razume se, nećemo ni sa kim podeliti naša razočaranja, jer u današnje vreme, razočaran čovek je ,,neuspešan” čovek, a neuspehom se retko ko hvali. U međuvremenu, maštaćemo o nekim drugim putovanjima, na kojima ćemo konačno videti nešto što nikada i nigde nismo videli, i što će u nama postati nezaboravno.
Tako internet nešto daje, a nešto i uzima, a zapravo traži od nas da izmislimo drugačiji način putovanja. Razume se, kada odemo u Rim nećemo propustiti da vidimo Koloseum ili Crkvu svetog Petra, kada odemo u Firencu, slikaćemo se pored Duoma, dok ćemu u Parizu zastati pored Ajfelovog tornja i Trijumfalne kapije. Međutim, pravo putovanje počinje tamo gde se fotoaparati i kamere gase i gde napuštamo stranice bedekera koji nam programira kretanje po gradovima, naređujući i nama, kao i svakom drugom turisti, šta moramo obavezno da vidimo, ako ne želimo da nas sutra drugi pitaju pa kako to nisi video?
Tek kada se oslobodimo ovih najboljih prijatelja svakog turiste (uz neizbežnu flašicu vode), počinjemo da putujemo kao ljudi koji imaju svoje ime i prezime, i svoju životnu priču, koja je drugačija od drugih. To znači da u svakom gradu možemo da vidimo nešto što samo nas u tom gradu čeka. To nisu atrakcije. Naprotiv. To su mesta ili prizori u gradovima pored kojih svako može da zastane, ali verovatno neće videti u njima ono što mi možemo da vidimo: da vidimo prvi put, samo tamo, na tom mestu, i samo tada, u tom trenutku.
U Parizu sam tako zastao u ulici koja nosi ime Napoleonovog generala LUJA DEZEA koja se nalazi, jasno, blizu Marsovih polja; za turiste, to je nepostojeća ulica u kojoj nema šta da se vidi; u najboljem slučaju, kroz nju se samo prolazi. Za mene je ipak, ulica Luja Dezea bila veliki događaj, jer me je setila bitke kod Marenga, u kojoj su Austrijanci uništili Napoleona, sve dok se, na kraju bitke, nije pojavio Deze; Napoleon ga je pitao kako ocenjuje stanje na bojištu, a ovaj je izvadio sat iz džepa, pa je odgovorio: jedna je bitka izgubljena, ali ima još vremena da se započne nova. Onda je svojim vojnicima naredio napad na Austrijance, kojih je bilo mnogo više. U prvom minutu juriša, Deze gine, ali iznenađeni Austrijanci ne mogu da odbiju napad njegovih vojnika i bivaju razbijeni; na kraju dana, istorija pamti Marengo kao još jednu od velikih Napoleonovih pobeda. (Da li se sve baš ovako dogodilo, ne znam, ali je priča svakako lepa).
Dok stojim u toj ulici, sećam se da sam sve ovo prvo pročitao u jednoj misterioznoj knjizi anonimnih autora, čiji ću naslov ostaviti u tami. Potom pod uticajem Marenga i Dezea, odlazim u Luvr, ali ne da bih video Da Vinčijevu Mona Lizu, pored koje prolazim kao pored belog zida, već da bih otišao u salu u kojoj se nalazi Direrova Melanholija, jedna od mojih omiljenih slika. Gledajući je, imao sam utisak da osećanje melanholije na toj slici nije posledice činjenice da nešto nemamo, već naprotiv da svega imamo i suviše, i da se u tom višku stvari, u višku pređenih kilometara, napravljenih slika i snimljenih sati filmova, nešto izgubilo. Pred tom slikom, pomislio sam da putovanje počinje onda kada slike u nama počinju da se pretvaraju u priče. Tada postaju deo naše životne priče i pouzdano svedočanstvo da smo živeli, i da je taj život bio lep, bez obzira da li ćemo te priče nekome da ispričamo ili ne, i bez obzira da li smo u Parizu videli Mona Lizu, sliku koja je postala slavna tek onda kada je početkom prošlog veka bila ukradena odnosno, kada je prestala da bude slika i kada je i sama postala priča.
Napomena: esej je neznatno proširane verzija istoimenog teksta objavljenog 26. novembra, 2023. godine u ,,Dnevnikovoj nedeljnoj kulturi”, odnosno kulturnom dodatku lista Dnevnik.
