Tragedija koja se dogodila u osnovnoj školi ,,Vladislav Ribnikar” u Beogradu, ne spada u grupu onih događaja za koje ćemo, dresirani na autošovinizam, kazati da mogu da se dogode samo ovde i nigde više. Na tzv. ,,Zapadu” se naime, dešavaju slične stvari. Međutim, to nije nikakva uteha za nas ovde. Naprotiv. Gorak ukus u ustima dodatno se pojačava i potpuno nemuštim ,,objašnjenima” i ,,merama” koje se najavljuju kako bi se sprečilo ponavljanje ovakvih zločina.
Jedan od načina spinovanja ove tragedije, jeste psihološko ,,objašnjene” iz koga proizilazi ,,savet” roditeljima da treba da razgovaraju sa svojom decom. Cilj ovog plitkog, psihološkog ,,objašnjena” je da problem zabašuri, a ne da ga otkrije u njegovoj dubini i širini.
Ono što psiholozi ne znaju, to je da problem nije u nedostatku razgovora između dece i roditelja, već u nedostatku autoriteta očeva i majki. Znam za slučaj roditelja koji ne žele da svog sina vaspitaju kao dečaka, već ga vaspitaju ,,rodno neutralno” kako bi ,,to” na kraju ,,samo” odlučilo šta jeste, ili tačnije rečeno, šta sve jeste u pojedinim trenucima svog života. To je, za sada, u Srbiji ekstreman slučaj. Ponavljam – za sada. Većina drugih roditelja smatra da je cool da kaže kako je prijatelj sa svojom decom, kao da se stide što su im tate i mame. A prijatelji se, ako su prijatelji, ne mešaju u život svojih drugara i ne sole im pamet šta je dobro, a šta ne, već prijatelje prihvataju takve kakvi jesu. Očekivati, dakle, da će ovi roditelji nešto moći da ,,razgovorom” objasne svojoj deci, to stvarno nema nikakvog smisla. I da se ove reči ne izgovaraju nad grobovima devetoro mrtvih ljudi, savet da ,,treba razgovarati sa decom”, mogao bi se zamisliti kao replika u sitkomu, iza koje sledi gromoglasan smeh iz konzerve.
Kako smo došli do roditeljskog odricanja od uloge vaspitača sopstvene dece? Prvo, to nije nikakav individualni slučaj, već posledica političkog normiranja jednog društvenog fenomena, koji datira još iz pedestih godina prošlog veka. Tada je, naime, američki sociolog Dejvid Risman primetio da među mladim ljudima iz velikih gradova na istočnoj i zapadnoj obali Amerike, nastaje jedan poseban tip karaktera koji je imenovao kao ,,karakter usmeren drugima”. Za mladića ili devojku koja poseduje ovaj tip karaktera, autoritet nisu više roditelji, već pre svega, vršnjaci. Drugim rečima, te mlade ljude više ne vaspitaju roditelji, već mediji koji određuju sklop vrednosti jedne generacije.
Tako stvari počinju, a nastavljaju se negde posle pada Berlinskog zida, kada je pobednička zapadna oligarhija odlučila da ubrza temeljno preoblikovanje onoga što se do tada zvalo ,,Zapad”. Pravac preoblikovanja: postepeno ukidanje nacionalne države i uspostavljanje transnacionalnog entiteta, koji sam nazvao Megalopolis. Za razliku od ,,Zapada”, koji je, bar nominalno, verovao u svoje hrišćanske-humanističke temelje, kao i u demokratsku državu koja poseduje jasan nacionalni identitet i suverenitet koji se temelji na tom identitetu, Megalopolis je postnacionalna, posthrišćanska posthumanistička i postdemokratska tvorevina u kojoj reč ,,suverenitet” treba pisati pod navodnicima, baš kao i reč ,,država”.
Preoblikovanje nacionalnih država u teritorije Megalopolisa počelo je paralelnim procesom potkupljivanjem političke kaste nacionalnih država i promenom svesti omladine. Kako se to čini? Ukratko rečeno, političkim sredstvima se pojačava dominacija karaktera usmerenog drugima. Da bi se promenila svest dece i omladine, treba ih dakle, odvojiti od ostalih autoriteta, pre svega crkve, roditelja i škole, tj. svih onih izvora priča koje još uvek računaju na hrišćanske, demokratske, nacionalne i porodične vrednosti.
Tako se uspostavlja atmosfera u kojoj se roditeljima osporava pravo da vaspitaju decu. ,,Prava dece”, postaju sveponavljajući lajtmotiv, uz prećutnu pretpostavku da ta prava najviše ugrožavaju – roditelji. (Da roditelji mogu da vole svoju decu više od pobornika ,,dečijih prava” koja tu konkretnu decu nikada nisu videli u životu, to u Megalopolisu deluje kao naučna fantastika.)
Dakle, ,,prave dece” su zapravo pravno-politička intervencija Megalopolisa čiji je cilj urušavanje autoriteta roditelja.
Dete tako zapravo, više i ne pripada roditeljima, jer ga Megalopolis – preko armija svojih činovnika koji tako zarađuju svoje ajfone, krpice i putovanja – pretvara u neku vrstu ,,specijalnog pravnog subjekta”. Posledica: odnos između deteta i roditelja sve više postaje pravni odnos nad kojim neprekidno visi tzv. Damoklov mač pravne arbitraže usled potencijalnog zlostavljanja deteta. A opseg zlostavljanja se sve više širi, jer je preko gomile filmova i serija, Megalopolis stvorio atmosferu u kojoj heteroseksualni očevi mogu da budu samo nasilnici, a heteroseksualne majke samo nedovoljno odlučne u zaštiti svoje dece (zato što su ,,patrijahalno” vaspitane), pa tako danas izgleda potpuno neverovatno ono što su ljudi, u drugoj polovini 19. veka, mislili za porodicu: naime, da je to mesto ljubavi između supružnika i dece (odatle Zmajeve zbirke pesama Đulići i Đulići uveoci). I zato danas prva asocijacija na reč porodica, više nije ,,ljubav”, već ,,nasilje”. Kada nas nauče da tako gledamo na porodicu, onda postaje logično da deca, kao najslabija, moraju da budu i najviše zaštićena, pa to opravdava njihov specijalan pravni status.
Kažem, ,,specijalni” zato što se klinci i klinceze uče da za njih ne važe isti zakoni kao za druge ljude: primera radi, ako sa 23 godina ubiješ osam ljudi, onda si ubica, ali ako to uradiš sa 13, onda je problem u tome što roditelji nisu razgovarali sa tobom kako bi prebrodio traumu (što nisi postao predsednik razreda, recimo).
Dakle, nisi ti ništa kriv, krivi su drugi. Iz ovog razloga, stepen poznavanja zakona današnje dece je verovatno bez presedana u istoriji čovečanstva. To znaju, naravno i advokati koji obigravaju njihove roditelje, savetujući im da tuže škole i profesore, kao kada se kupuju srećke: naime, ako nikoga ne tužiš, ništa ne možeš ni da dobiješ.
Deca mogu da budu dobri drugari, da poštuju tuđ život, vole svoju zemlju i svoje roditelje. Da se to ne bi desilo, Megalopolis je tu decu pretvorio u male pravnike koji ceo svet posmatraju sa pravno-formalno strane, kako bi mogli da steknu neku korist ili da ispolje, nekažnjeno, svoju volju za moć.
Primera radi, ako se potučem u školi sa ,,prijateljem”, vrlo dobro znam da nastavnik nema pravo da nas fizički razdvoji, već mora da to pokuša da učini ,,rečima” odnosno ,,razgovorom”. Na taj način, on naravno, pravi budalu od sebe, a budale se ne slušaju, već im se ljudi smeju. Što i jeste cilj Megalopolisa: da profesora napravi budalom pre svega statusno; da ga pretvori u lutku na kojoj ću ja, kao krivično neodgovorno dete, moći da iskaljujem svoju pravno zagarantovanu moć, a ako me, u samodbrani, neko od te profesorske ,,gamadi” dotakne (i tako ugrozi moje ,,dečije pravo”) zna se šta mu sledi – suspenzija. Ovom logikom Megalopolis uči decu da postanu pametni zločinci. Da ne bi postali pametni ljudi. (Moji bivši studenti, koji se u školama i oko njih, bore protiv Megalopolisa, često mi govore da spašavaju ljudske duše. To je potpuno tačno i ko toga nije svestan, taj je uludo studirao humanističke nauke. Jer danas biti profor znači doslovce to: spašavati ljudske duše koje uništava Megalopolis.)
Tako smo došli do ideala Megalopolisa: roditelji moraju da slušaju decu, jer je to jedini dokaz da decu ne ,,zlostavljaju”, a nastavnici moraju da budu poslušni, kako deca na njima ne bi ispoljavala svoju moć.
Kada se ovi preduslovi ispune, onda korporacijsko vaspitanje Megalopolisa postaje jedino moguće vaspitanje: deca gledaju korporacijske crtane filmove, igraju korporacijske video igre (dok im poslušne tate ili mame čitaju lektire ili ih obrabruju da je to prevaziđeno) da bi uskoro naučili da mogu da zarađuju novac preko broja pratilaca i broj pregleda, na korporacijskim društvenim mrežama, što znači da se narcizam isplati, a život postaje borba u kojima druge treba potčiniti svojoj volji ili svom liku, što je isto.
Ukratko, deca su oduzeta i roditeljima i nastavnicima: oni su samo fizički kući, i samo fizički u školi, ali ni roditelji, ni škole, (a samim tim ni država Srbija) ne obrazuju tu decu. I kada roditelji na kraju ovog procesa, poslušaju psihoterapeute i pokušaju da ,,razgovaraju” sa svojim detetom, neka ih ne iznenadi sledeći scenario:
Roditelj: ,,Dete moje [nema dečaka i devojčica, sve rodno neutralno] ne smeš da ubijaš drugu decu po školi.”
Dete: ,,Zašto ne mogu? Ionako na ovoj planeti ljudi ima previše.” [,,Zelena agenda”: čovek kao onaj ko uništava planetu; dakle, manje ljudi – zdravija planeta]
Roditelj: ,,Ko to kaže?”
Dete: ,,Bil Gejts. Čovek se nada da bi se svetska populacija mogla smanjiti za 10 do 15%.”
Roditelj (zbunjeno) ,,Bil Gejst ne zna šta govori.”
Dete: ,,Kako ne zna? On je jedan od najbogatijih ljudi na svetu, a šta si ti?”
[Roditelj 1 ili roditelj 2 se povlači na rezervni položaj, pošto je Gejts primer ,,uspešnog” čoveka, dakle, nije ,,luzer”. A pošto ni roditelj 1-2-3 ne želi da bude luzer, onda je Gejtsova reč zakon, a on idol. Idemo dalje….]
Roditelj: ,,Dobro, ali ne možeš ti da odlučuješ ko treba da živi, a ko ne.”
Dete: ,,Kako ne mogu, pa ja sam najpametnije dete u razredu i svi me mrze zbog toga.”
[Koji roditelj – 1, 2, 3 ili 4… – može da kaže da njegovo dete nije najpametnije? Ali recimo, da se ovaj osmeli da to kaže….]
Roditelj: ,,Pa možda nisi najpametnije…”
Dete: ,,Kako nisam???? Sada idem kod školskog psihologa da mu se požalim na psihološko zlostavljanje, jer ste mi kazali da su svi ostali pametniji od mene… Dobio sam kompleks inferiornosti zbog vas… Neću više da razgovaram sa vama!!!”
[Ovo je najmanje zlo]
Ukratko, Megalopolis je stvorio atmosferu u kojoj je logično da roditelji ne mogu da razgovaraju sa decom, a nije nelogično ubiti drugog čoveka, posebno, ako se, sa pravne tačke gledišta, ne snose nikakve konsekvence. Jer šta su drugi ljudi u Megalopolisu? Prijatelji? Samo ako od toga ima koristi, inače su konkurenti. Sunarodnici? Pa nismo valjda ,,nacionalisti” i ,,fašisti”? Božija stvorenja? Pa nismo valjda ,,verski fanatici”? Vrednost po sebi? Pa nismo valjda humanisti u doba kada se pišu knjige o posthumanizmu, razmišlja o post-natalnom abortusu (= zakonski dozvoljenom likvidiranju beba) ili liberalizaciji eutanazije (= likvidiranju starih čije održavanje u životu previše košta, a oni sami ne mogu da snose te troškove). Posledica ovog razmišljanja jesu privatno obezbeđenje i kvartovi ograđeni zidovima i ogradom, sa ograničenim pristupom.
Da li vam to zvuči poznato?
Tragediju u OŠ ,,Vladislav Ribnikar” zato treba shvatiti baš onakvom kakva ona jeste: to je danak koji dajemo Megalopolisu, jer smo nesposobni da mu se suprotstavimo.
Samo što je ovoga puta taj danak bio u krvi.
(izvor: RT)