Knjige

Omama je istorijski triler – površno gledano – a zapravo roman o Belinu, 1928. godine i Crnjanskom, koji se tamo zatekao kao naš ataše za kulturu. Roman sam završio zahvaljući koroni, kada sam prvi put posle 18. godine ostao više od 6 meseci u svom rodnom gradu, ne pomerajući se iz njega. Imaginarni svet Omame je vrlo bogat, jer je ondašnji Berlin bio pravi Megalopolis, sa preko četiri i po miliona stanovnika: u njemu su skupljeni potpuno različiti likovi, koji žive u istom gradu, ali ne žive iste živote. Neki od njih su ili rođaci onih koje je čitalac upoznao u Velikom jurišu, ili su bili na istim mestima u isto vreme kao i junaci tog romana. Dakle, Omama je na neki način bočni nastavak Velikog juriša, baziran na rezultatima mojih istraživanja, na istorijskim događajima, na stvarnim iskustvima i poetičkim postupcima avangardne književnosti. Štampan je do sada u četiri izdanja, a dobio je nagradu Beskrajni plavi krug koji dodeljuje Matica srpska.

Veliki juriš je nastao 2018. godine, nakon što dugo vremena nisam mogao da napišem ništa ozbiljno. U jednom trenutku sam sebe i sahranio kao pisca, verujući da to nisam i da to nikada neću ni biti. Međutim, više podsvesno nego svesno, doneo sam odluku da romane počnem da pišem na drugačiji način. Prolazeći kroz sajber prostore i veštačku inteligenciju, dospeo sam u istoriju 20. veka, u Prvi svetski rat, koji nam takođe brišu. Tako je nastao Veliki juriš. Roman počinje 1916. godine, pričom o srpskom oficiru Milošu Vojnoviću, koga čitalac zatiče u vili Ahileon gde se oporavlja od prelaska preko Albanije. Veliki juriš je istorijski roman, koliko i triler. Štampan je do sada u šest izdanja, a dobio je nagrade Svetozar Ćorović i Janko Veselinović. Njegov epilog me je ponovo vratio pisanju proze.

Mi izbrisani je moj drugi roman, prvi koji sam štampao u Laguni. Nazvao sam ga video-igrom jer se jedan deo romana dešava u virtuelnom svetu pod imenom Metropolis. Ostatak romana se događa u mom rodnom gradu koji nije direktno imenovan, ali je scenografija poznata, a priče koje se pominju u romanu su istinite. U romanu sam napravio nekoliko pripovedačkih eksperimenata, povezao stvari koje se inače ne povezuju. Mnogi čitaoci nisu znali šta da rade sa njim i u njemu. Iako to nije ispalo dobro po tiraž romana (u poređenju sa romanima koji su nastali posle) to je i utisak koji je roman želeo da proizvede: to je udarac u stomak koji književnost, po Kafki (ako je verovati Gustavu Januhu) treba da proizvede u čitaocu. Doduše, uvek je malo ljudi volelo da dobije udarac u stomak; bliži smo masaži. Što se mene tiče, intimno osećam potrebu da napišem remix ovog romana, neku vrstu nastavka ,,deset godina posle” koji će biti omaž izbrisanim ljudima, čiji je on kenotaf. Roman je dobio nagradu Meša Selimović.

Forward je moj prvi roman. U vreme kada je štampan, ličio je na futuristički roman. Sada to više nije, ali i dalje jeste ono što je bio na početku: krimikomedija. Veći deo romana pripoveda kamera obdarena veštačkom inteligencijom, koja se nalazi na glavi snimatelja Bože Govedine. Boža je neuspešni košarkaš (centar), član tročlane televizijske ekipe koja iz Beograda kreće za Temišvar da u formi reality show programa otkrije ubicu tamošnjeg dopisnika njihove televizije. Tokom pisanja ovog romana, imao sam u glavi Tomasa Pinčona, ali i sopstveno osećanje sveta, koje tada nije bilo ovako optimističko kao što je sada. Na naslovoj strani romana nalazi se jedna od mojih omiljenih slika, Trijumf smrti Pitera Brojgela starijeg, a prvi moto, na francuskom, dolazi iz Lametrijeve knjige Čovek mašina (1747 godine). Roman je izašao u dva izdanja, a za njega sam dobio stipendiju Borislav Pekić (tada u formi jednokratne novčane uplate) i Vitalovu nagradu.

ZAVET I MEGALOPOLIS je završni deo trilogije teorijske proze o fenomenu antidemokratskog, antihumanističkog i antihrišćanskog Megapolisa, koji je nastao na razvalinama nekadašnje civilizacije Zapada. (Temu sam načeo 2011. godine knjigom Crnjanski Megalopolis, a nastavio knjigom Književnost i komentari iz 2017. godine). Zavet i megalopolis otvara esej od stotinak stranica pod naslovom Megalopolis protumačen deci u kome dajem sistematski pregled nastanka, karaktera i ciljeva Megalopolisa. Zatim sledi niz mojih tekstova koje sam na različitim mestima objavljivao proteklih godina. Pomenuću samo neke: Likvidirati čoveka književnosti, Čija su naša deca, Filomena i trauma, Zeleni rasizam, Srpska košarka mora da umre, Beogradski sindikat i kulturna gerila, Zašto baš Pekić?, Đoković i Megalpolis, Razmišljanje nad Ukrajinom (kompletan sadržaj knjige možete videti OVDE). Najzad knjigu zaključuje tekst o Kosovskom zavetu koji je ovde protumačen kao srpski, ali i globalni fenomen, budući da se njegove osnove mogu pronaći u širokom spektru tekstova od Danila Banjskog, autora Slova o svetom knezu Lazaru, preko renesansnog humaniste Pika dela Mirandole, do Rajmonda Čendlera, pisca američkih tvrdo kuvanih krimi romana i događaja u vagonima američke prigradske željeznice. Pored toga što je knjiga, Zavet i megalopolis je i deo jedinstvene dobrotvorne akcije (više detalja OVDE) u kojoj možete učestvovati kupovinom knjige od samog izdavača (OVDE)

Kako i zašto predavati književnost, posebno srpsku književnost, danas? Knjiga Književnost i komentari je odgovor na ovo pitanje. Ona se sastoji od autobiografskih crtica, putopisa sa Zejtinlika, Malte, iz Solt Lejk Sitija, zatim teorijskih tekstova, interpretacija književnih dela, kao i života Crnjanskog, Andrića, Vinavera, Krakova, zatim različitih eseja, te na kraju, neobičnih ekskursa koji prekidaju pripovedanje i povezuju ono o čemu se govori sa svetom u kome živimo. Glavni junak priče koja se priča u ovoj teorijskoj prozi je figura ličnosti (kao suprotnost robu) i način na koji ona stvara iskustva od doživljaja, koristeći životne tehnike čije je poreklo književnost, a koja zajedno čine njenu životnu priču, koju onda razmenjuje sa drugim ličnostima. Ova knjiga je nesumnjivo centralna knjiga u mom opusu i da je jedina koju sam napisao, smatrao bih da sam ispunio svoju sudbinu. Danas je ne čitaju samo studenti književnosti, već istoričari, sociolozi i svi oni koji imaju osećaj da sa ovim svetom nešto nije u redu, a ne žele da mu se predaju. Knjiga Književnost i komentari je dobila nagrade Laza Kostić i Đorđe Jovanović. Objavljena je u dva izdanja.

Knjiga Crnjanski, Megalopolis je nastala iz moje doktorske teze čiji je naslov bio ,,Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog”. Da bih taj doktorat pretvorio u knjigu, izbacio sam originalno uvodno poglavlje i zamenio ga novim, mnogo čitljivijim za običnog čitaoca, a dodao sam i dva nova poglavlja. Tako sam došao do onoga što zovem teorijska proza, što je, kako i sam naslov kazuje, mešavina proze i teorije, odnosno nauke o književnosti. Pisati teorijsku prozu znači napustiti ,,objektivnost” nauke i u svakom trenutku biti svestan veze između istine koja se otkriva i našeg života i naše budućnosti. Isto tako, pisati teorijsku prozu znači biti veran istini, a ne ,,političkoj korektnosti”. Tako se u ovoj knjizi prvi put pojavljuje figura Megalopolisa, a to nije samo veliki grad, već naziv jednog antihumanističkog koncepta društva, post-hrišćanskog, post-demokratskog, post-humanističkog, u kome se ljudi polako i neosetno pretvaraju u robove. Do tih ideja o svetu u kome živim, došao sam prateći Crnjanskog koji je takvu mogućnost budućnosti naslutio u svom putopisu iz Berlina, objavljenom u Knjizi o Nemačkoj (1931) kao i u Romanu o Londonu (1971). Recepcija knjige Crnjanski, Megalopolis je bila vrlo zanimljiva: za knjigu sam dobio nagradu Isidora Sekulić, a u vreme kada se pojavilo drugo izdanje knjige, jedne dnevne novine dale su čitave dve strane prostora jednom ,,kritičaru” koji je pokušao da je politički diskvalifikuje. Tada sam shvatio da sam napisao istinitu i aktuelnu knjigu i da Megalopolis zbilja postoji. Veći kompliment nisam mogao da dobijem.

Ova knjiga je posvećena Košarci, Partizanu (i srpskoj košarkaškoj reprezentaciji, između redova). Počinje od kraja osamdesetih, od Divca i Paspalja, zatim opisuje najneverovatniju i najlepšu priču u istoriji svetskog sporta, koja počinje u Fuenlabradi a završava se u Konstantinopolju, da bi potom stigla do svog kraja, koji se (trenutno) zove Bogdan Bogdanović. Knjiga je nastajala nekoliko godina i u jednom trenutku izgledalo je da nikada neće biti objavljenja. Izdavači kojima sam je ponudio nisu znali šta mogu da očekuju od nje, budući da slična knjiga jednostavno ne postoji. To nije prepričavanje utakmica, nabrajnje statističkih podataka ili prepričavanje anagdota o slavnima. Ovo je knjiga u kojoj su košarka i Partizan junaci u sudaru svetova. Na jednoj strani smo mi, na drugoj oni. To oni se ne odnosi na Crvenu Zvezdu, već na multinacionalni kapital ili Megalopolis, koji sport koristi kako bi plasirao svoju sliku sveta u kojoj više neće biti mesta ni za Partizan ni za srpsku košarku kakva se u ovoj knjizi opisuje, a koja je nekoliko puta bila prvak sveta i Evrope. Rezime knjige: priznanje jednog čitaoca kako je tokom čitanja nekoliko puta brisao suze. Tako je na svim sahranama.

Junaci ove zbirke eseja su Vasko Popa, Stevan Raičković, Ljubomir Simović i Novica Tadić. Knjigu sam morao da objavim brže nego što sam planirao usled nekih vrlo banalnih razloga koji ne zaslužuju da budu spomenuti na ovom mestu. Želeo sam da se na njenom početku nađe jedan programski tekst o smislu poezije u Megalopolisu. Na žalost, nisam stigao da ga dovršim. Ipak smatram da su eseji u ovoj knjizi vredni, a posebno oni koji tumače poznu poeziju Stevana Raičkovića i Vaska Pope, odnosno čin repersonalizacije njihove poezije. Čini mi se da srpska kritika nije to videla i zato ne može, u najvećem broju slučajeva, ni da razume vrednost poznih zbirki Vaska Pope. Velika šteta, ali nije prvi put da su pesnici i pisci bolji od (većine) svojih tumača.

U vreme kada sam pisao ovu knjigu pisanja za mene je bio Blitzkrieg – jurio bih ka poenti ili glavnom uvidu teksta, ostavljajući lektorima da eliminišu zaostale tačke otpora (= slovne greške). Lektori to obično i urade. U ovoj knjizi, međutim, to nisu uradili. Tako se u svakom od eseja koji su u njoj štampani i na svakoj od njenih stranica nalazi po nekoliko uspešno propuštenih slovnih grešaka. Portret hermeneutičara u tranziciji je dakle, nedovršena a štampana knjiga. Ima neke simbolike u tome što najbolji eseji u njoj govore upravo o nedovršenim, a (posthumno) štampanim rukopisima: Memoarima Simeona Piščevića i Andrićevom romanu Omerpaša Latas. U to vreme, ja sam se trudio da pokažem čitaocu šta sam sve pročitao, jer sam tada još uvek bio zaglavljen u teoriji. Ipak, u ovoj knjizi, posebno u njenom predgovoru, oseća se slutnja da teorija (,,dekonstrukcija”, ,,poststrukturalizam”) nema svet u kome dokazuje svoju istinitost, dok istovremeno (tranzicioni) svet u kome sam živeo, nema svoju teoriju – teoriju koja će iskazati njegovu istinu. Da bih taj rascep savladao, uskoro sam počeo sam da pišem (teorijsku) prozu i tako su nastali moji romani i knjige Crnjanski, Megalopolis i posebno Književnost i komentari. Ali to je već druga priča…

Ovo je moja druga knjiga kritika, pojačana sa nekoliko eseja koji su mi dragi. Jedan od njih govori o tome kako se vlada književnim poljem preko preko fondova (Srpska književnost for sale ), drugi o književnosti Save Damjanova, treći o jednoj izuzetnoj priči Slobodana Tišme iz zbirke priča Urvidek. U ovoj knjizi se nalazi i esej o romanu Most Zorana Živkoviću koji se pojavio kao predgovor engleskom izdanju njegovog romana. Kasnije sam na internetu video da je jedan engleski čitalac u svom blogu hvalio i moj predgovor. Čitalac se potpisivao kao stalker, a ja sam u to vreme koristio imejl adresu stalker@eunet.rs. Ostalo mi je nepoznato šta je za njega značilo to stalker: za mene je to bio omaž Tarkovskom. Neko vreme sam razmišljao da mu se javim i da ga pitam, ali sam na kraju pomislio da ne treba uvek kopati svaku rupu do dna – tako bar možemo da se pitamo, ceo život, šta je bilo na dnu. Nekada su pitanja zanimljivija od odgovora.

Moja prva knjiga, koju sam objavio kod Nikole Vujučića u KOS-u. Ta skraćenica se odnosila na Književnu omladinu Srbije, a postojala je i jedna druga insitucija, koja se zvala isto: Kontraobaveštajna služba. Iako u podacima na kraju knjige stoji da je objavljena 1998 godine, istina je da se pojavila sa zakašnjenem od godinu dana – izašla je u prvoj povini marta 1999 godine. Posle se dogodilo bombardovanje, koje je simbolički označilo kraj načina na koji sam razumeo književnost u Degustaciji strasti, samo što ja toga nisam bio svestan još čitavu jednu deceniju. A tada sam književnost razumeo otprilike ovako: pisao sam uglavnom negativne kritike, jer mi se nije dopadao manirizam u koji je postmodernizam tada polako propadao, a kada bih počeo da pišem eseje, koje sam takođe štampao u knjizi, mogao bih da na njima radim i po 14 sati bez prestanka. Mladost, kada prođe, liči na vodu koju prosipamo kroz rešeto. Sada nisam siguran da Književna omladina Srbije više postoji, a nadam se da je ona druga institucija u boljoj formi i da je još uvek nismo privatizovali.