PRE NEKOG VREMENA u tekstu ,,Da li će Srbija postati dron” prisetio sam se rečenice Ernsta Jingera, iz romana Heliopolis: ,,Pitanje o kome razmišlja Prokonzul jeste da li se masa može opet pretvoriti u narod.” Tekst sam napisao, a Jinger mi je i dalje ostao u glavi. Ovo što sledi je jedan mali razgovor sa njim, o ratu.
Ernst Jinger je veoma uzbudljiv pisac do koga sam došao zahvaljući svom prijatelju Bojanu Tomiću. Jingera su, vrlo mladog, proslavili njegovi dnevnici iz Prvog svetskog rata. Naslov im je Čelične oluje (1920) što je vrlo uspela metafora za artiljerijsku paljbu. Na žalost, ti dnevnici nisu prevedeni na srpski jezik, ali onaj ko želi da oseti njihovu aromu može da pročita izvanrednu knjižicu Vatra i krv koju je objavila Ukronija u vreme dok je bio živ njen osnivač Srđan Furtula.
Postoje dve grupe proze o ratu. Prva je antiratna. Druga je filozofska. Prva je protiv rata i misli da to protiv nešto znači, a objektivno, ne znači ništa, jer se ratovi različitim sredstvima rutinski nastavljaju. Druga nema iluzija i ona veruje da rat prosto jeste.
U prvoj, antiratnoj, rat se posmatra kao egzistencijalni šok, koji ugrožava život i od koga svakako treba umaći. U drugoj je rat privilegovano iskustvo u kome privilegija nije učestvovati u njemu, niti ubijati, već izdržati ga, ostati čovek (kao u Vinaverovoj zbirici Ratni drugovi iz 1939. godine) i preživati ga, ako je moguće.
Tu se od rata ne beži.
Po antiratnim romanima iz Prvog svetskog rata snimaju se filmovi (Remark: Na zapadu ništa novo; Hemingvej: Zbogom oružje) dok se po ratno-filozofskoj prozi Jingera, Pjera Tejara de Šardena i našeg Stanislava Krakova nije snimilo do sada, ništa. A verovatno i neće. Antiratna proza je popularna, jer uvek može da se dobro iskoristi u svrhu ratne propagande: ako imate superiornu ratnu tehniku i profesionalne vojnike, a ratujete protiv neprijatelja koji mora da mobiliše građane da se bore – što je da dodam, bilo jedno od prava rimskog građanina/domaćina, dakle, pravo da bude vojnik – svakako ćete promovisati antiratne romane, kako biste neprijateljsku populaciju uverili da je rat nešto besmisleno, a sebe pretstavili kao nekoga ko je za mir. Ako ste vi za mir, onda je vaš neprijatelj naravno, za rat, pa zato ratujete protiv njega, ali ,,za mir” – najbolje za ,,svetski mir”.
Iz tog razloga, tamo gde se snimaju i nagrađuju antiratni filmovi istovremeno se vode i pokreću ratovi ,,za mir”.
Paradoks?
Nije za onoga ko je čitao Orvela.
Za razliku od antiratne, ova druga, ratno-filozofska proza ne može tako lako da se (zlo)upotrebi. Ako antiratna proza uči čoveka da je strah od rata najviše što rat može u čoveku da proizvede, ova druga, filozofska, uči ga kako da prevlada taj strah i da tako, pomoću rata, postane sposoban da pretrpi i ono što kao civil ne bi mogao da pretrpi. Što je važno, posebno onda, kada ti civili u budućnosti treba da vode rat za svoju slobodu. Jer nasuprot besmislenih ratova ima i onih drugih, strašnih, ali smislenih ratova.
Ono što ih spaja, jeste da se i u jednoj i u drugoj prozi gine, samo što prva smatra da se te smrti mogu sprečiti, ako rata u budućnosti ne bude, dok ova druga zna da će ga uvek biti, jer je rat majka svih stvari, kao što je mislio onaj grčki filozof koga su zvali mračni. A takav je morao biti, čim se bavio istinom, a ne snovima.
I bio je u pravu, bez obzira na našu želju da ne bude.
Nasuprot uvreženom mišljenju da antiratne romane pišu oni koji su zbilja ratovali, a o ratu filozofiraju oni koji ga nikada nisu ni videli, stvar je upravo suprotna.
Remark je u Prvom svetskom ratu učestvovao mesec i po dana, 1917. godine, kada je ranjen i vraćen nazad u Nemačku, dok je Hemingvej ranjen dok je donosio čokoladice i cigare italijanskim vojnicima na frontu, u julu 1918. godine. Na front je inače, stigao u junu iste te godine.
Na drugoj strani, Krakov, Pjer Tejar de Šarden i Jinger su u Prvom svetskom ratu učestvovali od početka do kraja. Četiri godine.
Jinger, sa kojim danas razgovaram, počeo je Prvi svetski rat kao vojnik od 19 godina, a završio ga je kao poručnik. Mnogo važnija je ona unutrašnja promena: 1914. godine Jinger je bio samo avanturista, koji je 1913. želeo da ode u francusku Legiju stranaca. Godine 1918. bio je već intelektualac. Za njega je rat bio Univerzitet.
Jinger dakle, spada u grupu pisaca koje danas gotovo da više i nema: on je filozofski pisac. On ne filozofira koristeći tvrde filozofske pojmove, niti piše romane eseje ili romane ideje, kao Tomas Man. Umesto toga, u njegovoj opusu se, između ostalog, nalazi jedan mega-eseja sa filozofskim ambicijama a to je Radnik (1932) kao i romani u kojima se kroz formu epsko ili načno–fantastične parabole, razmišlja o savremenom i budućem svetu: takvi su romani Na mramornim liticama (1939) i Heliopolis (1949).
Moje ocene: Radnik mi se nije previše dopao, iako je zanimljiv kao tema za razmišljanje, posebno sada kada se misli svet posle liberalizma. Roman Na mramornim liticima je remek-delo; Heliopolis je ponešto razvučen, ali je i dalje dobar roman.
Ono što je kod Jingera najbolje, to su njegovi dnevnički zapisi. Posebno se to odnosi na one zapise koje je vodio kada je kao kapetan Vermahta upražnjavao gotovo mondenski život u okupiranom Parizu, uz povremeno komandovanje streljanja nemačkih dezertera. Njegovi prijatelju su i Nemci i Francuzi, budući da je poput većine drugih, ozbiljnih Nemaca, znao francuski. Tako su nastali Prvi i Drugi pariski dnevnik, od kojih je na srpski preveden, na žalost, samo Prvi. Tome treba dodati i Jingerovu posetu znatno manje mondenskom Istočnom frontu. Dospeo je Kavkaza, malo pre sovjetske pobede kod Staljingrada. O tome govore (prevedeni) Kavkaski zapisi.
Tajna iznenađujuće zavodljivosti i veličine Jingerovih dnevnika iz Drugog svetskog rata je u spoju tri sastojka i kulinarskom talentu koji je potreban da bi se oni spravili u ukusan tekst. Prvo, u njegovim dnevničkim beleškama se uvek pojavljuju svakodnevni događaji, pomešani sa opisima prirode. Pošto je Jinger studirao biologiju on prirodu poznaje bolje od običnog pisca, a pošto je pisac, o njoj piše zanimljivije od običnog biologa. Događaji koje Jinger spominje u dnevnicima nikada nisu banalni i sitničavi, već često služe samo kao materijalna podloga za Jingerove kontemplacije, koje su vrlo zanimljive. Pošto su u pitanju dnevničke beleške koje se pišu iz dana u dan, a tokom rata, sve je to kratko, jezgrovito, napregnuto, a ne raspričano i razvučeno, što se čoveku može dogoditi kada piše roman ili dugačak esej na miru.
Drugo, Jinger je bio strastveni čitalac, pa su njegovi dnevnici istovremeno i čitalački dnevnici u kojima se pojavi, vrlo često, neka zanimljiva, precizna i pronicljiva opaska o onome što se upravo čita. Bio je nemački patriota i dobrovoljac koji je, tokom Prvog svetskog rata, čitao u rovu i Tolstoja i Mopasana, između ostalih, iako je Nemačka ratovala protiv Rusije i Francuske. Danas, to deluje nemoguće. Ukidanje ruske kulture, na ,,Zapadu” podseća na nacistički odnos prema umetnosti Jevreja i ondašnjih levičara (koji nemaju nikakve veze sa današnjim levičarima). Ta pojedinost dosta toga govori o svetu u kome živimo i o ratu koji se danas vodi.
Najzad, treći sastojak je upravo rat: izgleda da je Jinger čovek koji je zbilja najbolje funkcionisao (pisao i mislio) u ratnim okolnosima, kada je svaki trenutak mogao da bude poslednji trenutak. Zato je u njegovom opusu najbolje ono što je pisao o ratu i tokom rata.
To pokazuju i njegovi dnevnici iz šezdesetih godina prošlog veka čiji je izbor objavljen kod nas u knjižici pod naslovom U znaku Halejeve komete. Ono što je izabrano veoma je dosadno. (Mogu misliti na šta tek liči ono što nije izabrano). Pregledajući moje izvode iz Jingerovih knjiga koje sam pročitao, video sam da sam iz ove knjižice izdvojio samo jedan citat. Nije slučajno što je to citat u kome se pisac priseća jednog svog čitalačkog iskustva iz Prvog svetskog rata.
Nezamislivo mi je da dan prođe a da nešto ne pročitam, pa se često pitam nisam li u stvari živeo kao čitalac. Svet knjiga bio bi tada pravi svet, spram koga bi doživljaj predstavljao samo priželjkivanu potvrdu – i to priželjkivanje uvek bi se izjalovilo.
Taj učinak možda nastaje zbog toga što pisci svoju materiju izlažu u višem poretku, pa nam se ona bolje urezuje u pamćenje, nego splet naših biografskih slučajnosti. Mi vidimo samo poleđinu goblena. Zato se i bolje snalazim u nekom dobrom romanu, nego u sopstvenoj biografiji. Događaji u Fontaneovim Lutanjima i smutnjama meni su bliži od one žestoke paljbe po šumarku 125, tokom koje sam knjigu čitao u improvizovanom zaklonu.
Da bih čitaocu ovog bloga dao priliku da oseti miris Jingerove dnevničke proze navešću samo nekoliko nepovezanih citata iz Prvog pariskog dnevnika:
Naišao sam na lepu rečenicu – da se čovek nikada neće navići na gubitak slobode. To je osnovni znak po kome se slobodni ljudi razlikuju od robova.
Povišena tamperatura: Takvi časovi nisu izgubljeni; naprotiv čini mi se da se povećanjem temperature ubrzava i strujanje života i duha i da čovek nadolazi kao voda preko brana.
Na jednom od zidova visila je velika karta sveta. Bila je potpuno bela, i na njoj behu označena samo ona mesta koja je njen vlasnik video.
Ono zaista muško u čoveku ipak se pojavljuje tek posle četrdesete
Iako je posle Drugog svetskog rata Jinger odbio da se denacifikuje – kao što je odbio i da pre Drugog svetskog rada bilo kako podrži Hitlera – ipak je kasnije gledao da se približi novoj nemačkoj i evropskoj realnosti. U njegovim posleratnim intervjuima nacionalni identitet do koga mu je bilo stalo tokom Prvog svetskog rata, ali i u sukobu sa Hitlerom s desna, neprimetno isčezava. Jinger postaje trans–nacionalan. Kada stvari nazovemo pravim imenom to prosto znači da Jinger prelazi na stranu jakih (globalne oligarhije) protiv slabih (naroda). Taj prelazak na drugu stranu je za Jingera kao umetnika bio fatalan. Posle rata on nije napisao ništa slično romanu Na mramornim liticama.
Za pisanje ali i za čitanje, potrebno je i neko trpljenje, a tamo gde se Jinger nalazio posle Drugog svetskog rata, tamo više nema nikakvog trpljenja.
I na ovom mestu se prisećam jednog drugog čoveka, koji je u tom vremenu umeo da trpi. Ne moramo da budemo samo levičari (tradicionalni, a ne postmoderni) pa da osetimo da u Če Gevari ipak ima više ljudskosti i veličine od onih seljaka koji su ga odali za novac i onih agenata CIA-e, inače Kubanaca, koji su nadgledali njegovu likvidaciju u Boliviji. Da je u toj likvidaciji bilo nečeg veličanstvenog, oni bi to učinili sami. Ovako, pustili su jednu pijanu fukaru da se uprlja umesto njih. Danas se niko ne seća imena fukare koje je ubila Če Gevaru, ali se sećamo da mu je ranjeni i zarobljeni Če kazao: Pucaj kukavice.
Tako su se završili dnevnici iz Bolivije koje je Če Gevara pisao.
Jinger je najbolje stranice svog opusa napisao trpeći, što znači nadvladavajući strah od smrti koja je bila prisutna svuda oko njega. Kada se ta smrt odmakla, pisac je postao konformista, a takve su mu postale i reči.
To nam još jednom pokazuje da agonalna strast (kao kod Crnjanskog) i strah (kao kod Andrića) ostaju dva najbolja saputnika rečima koja kreću na put po praznim papiru ili ekranu monitora.
Bez njih, uglavnom, nema ni bilo čega drugoga u književnosti. Kao ni bez trpljenja. Makar i trpljenja lične samoće, dok pišeš i razmišljaš, i kolektivne, nacionalne samoće.
Mislim da ove reči imaju poseban smisao svakog 24. marta, pa tako i ovoga.
(Napomena 1: zahvalnost za naslovnu fotografiju ide jednom mom prijatelju i čitaocu, bivšem vaterpolisti a sadašnjem doktoru)
(Napomena 2: u tesktu se spominje roman Na mramornim liticama. Naslov u srpskom prevodu glasi Na mermernim liticama.
