IAKO PANORAMOM svih tih slepljenih malteških gradića dominaju fasade u različitim nijansama bele boje, kada smo sa šetališta zašli u uske ulice koji vode od mora ka dubini ostrva, mogli da u njima vidimo raznobojne verande. To su bile nekadašnje terase koje su u neko doba ogradili drvenim zidovima i visokim, uskim prozorima. Ti zidovi od drveta, obojeni su u različite boje, ali kada se malo bolje pogleda, vidi se da tih boja ima svega nekoliko: najčešća je plava, ima dosta i zelenih, a onda i nešto crvenih.
Čudan je odnos između tih raznobojnih, lepih verandi i mlečno belih fasada, uskih, mediteranskih kuća. Moguće je da postoji neki zakon koji vlasnicima tih verandi ne dozvoljava da farbaju svoje fasade u neke druge boje sam u nijanse bele, pa zato moraju, ako žele da razbiju učmalost tih belih nijansi, da verande oboje u neku drugu boju. Ako se na verande gleda tako, onda se čoveku čini da one predstavljaju izraz prkosa prema uniformnoj boji malteških fasada i da su boje tih verandi znak individualnosti vlasnika, koji ne žele da se pokore opštem mišljenju. Međutim, takvo gledanje na verande je površno. Veliki deo njihove dopadljivosti leži baš u tom kontrastu sa belim zidovima fasada, što znači da ni one same ne bi izgledale tako lepo, da se ne pojavljuju upravo na takvoj pozadini. Da je nekim slučajem na Malti dozvoljeno da se fasada boje u različitim bojama, verande više ne bi privlačile poglede. Poglede bi privlačile ekstravagante kombinacije boja. Pa ipak, čak i takve, hipotetički najluđe kombinacije boja ne bi mogle da konkurišu dopadljivosti sadašnjih verandi, koje nikada nisu šarene, već skromne, jednobojne.
Tako između boja verandi i belih nijansi fasada postoji neko neobično savezništvo.
Kao što izgleda da gradovi, slepljeni jedan do drugog, žele da se tom blizinom odbrane od morskih talasa i sredozemnih vetrova, tako i boje fasada i verandi, slepljene jedna za drugu, ne mogu da se posmatraju razdvojeno.
Poststrukturalisti su imali jedan lep san, a to je da binarnu opoziciju u kojoj je jedan pol uvek vredniji u odnosu na drugi, zamene razlikom, koju bi sačinjavali dva pola koja se ne bi razlikovali po vrednosti. Taj san se nije mogao preneti u realnost nigde osim možda ovde na Malti, na razglednici na kojoj se vide plava, zelena i crvena veranda na mlečno belim fasadama. Između tih belih zidova i raznobojnih verandi postoji razlika, ali samo u bojama, ne i u vrednosti. Bez verandi, belina fasada bi uskoro postala monotona; bez takvih belih fasada, verende bi se izgubile u kakofoniji boja, u kojoj bi svaka pojedina boja bila podjednako siva. Zato verande na toj razglednici Malte, na kojoj oko isprva vidi samo njih, nisu predstavnici neke Druge Malte, individualne, moderne, itakodalje, itakodalje, već jedne jedine Malte, neodvojive od belih fasada čija se boja razlistava u nizove nijansi, čime svedoći o jednoj unutrašnjoj dinamici, koju oko zaraženo bojama verandi možda neće videti. Ali, to oko onda neće videti ni Maltu. Videće jedino stereotipe kojima robuje i koju ga zaslepljuju.
Izvor: Književnost i komentari (2017)
