Kiš je svojevremeno govorio da je Gutenbergova galaksija, odnosno književnost, na zalasku. Nije bio jedini. Književnost su sahranjivali i radio i televizija i internet, a sada je pojavila Veštačka inteligencija, koja, doduše, neće da je likvidira, već samo da je oduzme od čoveka. Budućnost je za književnost uvek bila preteća, a da bi bila manje strašna, nudili su joj da se sama likvidira promeni: tekst sa stranica knjige, predao bi se čuvanje elektronskim čitačima u koje bismo mogli da pohranimo hiljade knjige i tako uštedimo kvadratne metre prostora (uštedimo, za šta?) a zatim bi stara dobra knjiga/književnost kakvu smo do sada poznavali, mirno mogla otići u penziju/grob. Pa ipak, knjiga i književnost i dalje živi u koricama knjiga i troši kvadratne metre prostora u stanovima svojih poklonika, a mi se pitamo kako joj polazi za rukom da preživi svaki atentat koji je do sada na nju izvršen?
Možda je to zato što je sudbina književnosti upravo to – da nastaje pred licem smrti. Prvi put joj se to dogodilo još onda, kada je nesretni Jov zavapio ,,O kad bi se napisale riječi moje! kad bi se stavile u knjigu! Pisaljkom gvozdenom i olovom na kamenu za vječni spomen kad bi se urezale!” Potom je odustao od ove želje, jer je ponovo počeo da veruje da postoji neko večniji od gvožđa i kamena, ko će pamtiti njegove muke. Ipak, priča o njemu, ostala je zapisana i gvozdenom pisaljkom na kamenoj ploči.
Književnost je dugo sebe videla tako: kao urezivanje slova gvozdenom pisaljkom po kamenoj ploči. Ona se pomoću gvožđa i kamena zapravo kladila protiv svog vremena, a u korist budućnosti. I tako je to trajalo do devedesetih godina prošlog veka, kada je Umberto Eko u svom tekstu o ur-fašizmu, ,,elitizam” povezao sa fašizmom. Tomas Man je voleo da velike pisce posmatra kao plemstvo duha. Eko ih međutim, proglasio (prikrivenim) fašistima.
Da bi se oslobodila te optužbe, književnost je morala da se oslobodi i bilo kakvog sna o veličini i trajanju, jer je prof. dr Eko, u istom tekstu poistovetio i tradiciju (odnosno trajanje u vremenu) sa fašizmom. Za svaki slučaj. Tako je jedina dozvoljena veličina postala veličina profita, a jedina dozvoljena elita ona finansijska. S tim u vezim, i sam Eko je pojednostavio svoj bestseler Ime ruže, valjda zato da bi se bolje prodavao i da ga niko ne bi mogao optužiti za ,,elitizam” (=fašizam). Time je simbolički poslao poruku svim ostalim piscima da ne treba više da se nadaju nikakvoj večnosti i budućnosti, već treba da pišu samo za svoje vreme i svoje savremenike. Tako smo dobili književnost koja se ne eksponira i ne hvališe svojom originalnošću, ambicioznošću ili otežalom formom, niti ima džojsovske snove o idealnom čitaocu sa idealnom nesanicom; dobili smo književnost koja je poslušna i skromna i koja zna koji je njen kavez u ljudskom vrtu koji je pre nekoliko decenija anticipirao Sloterdajk na talasu antihumanistički, posthumanističkog tretiranja čoveka kao životinje; dobili smo književnost koja nepogrešivo oseća o čemu, i kako, i na koji način, treba da piše, da bi je globalna oligarhija savremenost volela ili joj makar dala da živi (kako–tako) a dobili smo, takođe, isto takve čitaoce, koji nemaju problem da u delu sa tri glavna junaka, cenzurišu dva, a bave samo jednim, kao da ovi drugi ne postoje. I da sve to čine u ime tzv. ljudskih prava.
Ipak, negde na rubovima ove sadašnjice, koja se čini svemoćnom i svevremenom, ostali su razbacani neki pisci i čitaoci, različitih polova i jezika, koji i dalje sede u svojim sobama ili kafanama, nekada sami sa sobom, a nekada u društvu sebi sličnih, i pišu, čitaju ili razgovaraju o književnosti koja nastaje pred licem smrti i prolaznosti. Postoji jedna anegdota koju prepričavaju svakom ko im se pridruži za njihovim stolom. Ona govori o dva romana koja su objavljena iste, 1857. godine. Prvi je Fejdoov Fani, koji je te godine doživeo 13 izdanja. Drugi je Floberova Madam Bovari, roman slične teme, koji je uspeh Fani te godine bio potopio. Danas, 2023. godine, Fani trune na dnu mora zaborava, a Madam Bovari se još uvek čita. Sve tajnije, doduše, ali se čita i dalje.
Ovi ljudi znaju da je svaka knjiga koju čitamo i pišemo poruka u boci koja će ploviti morima i onda nas više ne bude bilo. Talasi će je potapati, ali će se ona otimati mraku i svaki put će isplivati na površinu. A kada more bude mirno i nepokretno, kao da je zaleđeno u vremenu, plutaće ta boca usamljeno beskrajnom pučinom, bez nade da će se ikada dokopati nekog kopna.
Međutim, svaka boca na kraju nađe peščanu plažu na koju će se nasukati i svog čitaoca koji će je primetiti, otvoriti, uzeti poruku iz nje i tu poruku pročitati. A onda će poruku ili pažljivo presaviti i staviti u džep (ili nedra) ili će je zgužvati i baciti u more i zaborav, koji će ovoga puta biti konačan, jer više neće biti boce da sačuva papir od vlage.
Nauk koji nam nudi književnost jednostavan je: ono što se piše za zaborav, zbilja će se zaboraviti, a ono što je pisano gvozdenom olovkom na kamenu, možda će svaki preživeti svaki potop, pa makar bilo napisano i na papiru ili ekranu.
